Pro­te­kle dvi­je go­di­ne pod­sje­ća­li smo se Pr­vog svjet­skog ra­ta, mi­li­on­skih žr­ta­va, okol­no­sti u ko­ji­ma su ne­sta­la tri car­stva i ne­ko­li­ko dr­ža­va. Ne­ki su se pod­sje­ti­li škol­skih lek­ci­ja i pri­ča ko­je su slu­ša­li od svo­jih sta­rih, a ne­ki su pr­vi put ču­li za do­ga­đa­je iz do ta­da naj­ve­će ljud­ske po­gi­bi­je u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva. Za­hva­lju­ju­ći baš glu­mi­ci Jeleni Ivanišević Paunović, čije je umjetničko ime Je­le­na Mi­la, i nje­noj mo­no­dra­mi „Če­lič­ne rat­ni­ce”, mno­gi su pr­vi put ču­li o broj­nim že­na­ma ko­je su iz ci­je­log svi­je­ta po­hr­li­le da po­mog­nu srp­skoj voj­sci. Da bi pod­sje­ti­la na još je­dan zna­čaj­ni ju­bi­lej Je­le­na Mi­la, ko­ja go­to­vo dvi­je de­ce­ni­je ži­vi i ra­di u Šved­skoj, po­du­hva­ti­la se još jed­nog pro­jek­ta - mo­no­dra­me „Ju­nak đe­voj­ka” ko­ja nam osvje­tlja­va Va­si­li­ju, kćer ser­dar Jan­ka Vu­ko­ti­ća, ko­ja je kao očev or­do­nans uče­stvo­va­la u Moj­ko­vač­koj bi­ci, vo­đe­noj na Bad­nji dan i Bo­žić 1916. I dok be­o­grad­ska pu­bli­ka s ne­str­plje­njem oče­ku­je po­ne­dje­ljak, 18. ja­nu­ar, ka­da će bi­ti odr­ža­na Sve­ča­na aka­de­mi­ja po­sve­će­na ovoj bi­ci, ne­iz­bri­si­vom spo­me­ni­ku brat­ske oda­no­sti Cr­no­go­ra­ca bra­ći u Sr­bi­ji, Pod­go­ri­ča­ni i Moj­kov­ča­ni se mo­gu po­hva­li­ti da su Je­le­nu Mi­lu na Bad­nje ve­če, od­no­sno Bo­žić, već vi­dje­li u ko­ži hra­bre Va­si­li­je.
- S jed­ne stra­ne mo­ja ba­ka je od Vu­ko­ti­ća sa Če­va, da­kle u di­rekt­nom sam ro­du sa Pe­tro­vi­ći­ma, ser­da­rom Jan­kom i Va­si­li­jom, ko­ja je ju­na­ki­nja mo­no­dra­me „Ju­nak đe­voj­ka”. Da­kle, što ću ja da igram, ako ne­ću to. Ne vi­dim što bi pa­met­ni­je ima­la da ra­dim, a imam do­sta da ra­dim – ob­ja­sni­la je Je­le­na Mi­la.
Je­le­na Mi­la ot­kri­va da je mno­go šta ura­đe­no da se sve­ča­nost u Be­o­gra­du ne do­go­di.
- To je po­li­ti­ka. Me­đu­tim, ja sam od onih ko­ji kre­nu sa po­slom zna­ju­ći da će se u ho­du de­si­ti ne­ke stva­ri. Ta­ko sam po­če­la da ra­dim ovu mo­no­dra­mu – ob­ja­sni­la je ona.
● Za­što baš ove pred­sta­ve ko­je osvje­tlja­va­ju ulo­gu že­na u Ve­li­kom ra­tu?
- Ja sam u uz­ra­stu i ži­vot­nom i glu­mač­kom ko­ji mi ne do­zvo­lja­va da se ba­vim be­smi­slom, već smi­slom, a ko­ji se pro­na­la­zi tek kad za­ga­zi­mo u se­be sa­me. Pri­je „Ju­nak đe­voj­ke” ra­di­la sam „Ca­ri­cu Je­le­nu”. Pra­vim se­bi ne­ku vr­stu umjet­no­sti u ko­joj se do­bro osje­ćam. Da igram nji­ho­ve tek­sto­ve mo­gu, ali to pro­sto ni­su mo­je pri­če. Tra­že­ći kod nas ne­što što bi me in­te­re­so­va­lo, na­i­šla sam na „Ca­ri­cu Je­le­nu”, ko­ja je pre­mi­jer­no iz­ve­de­na i u Šved­skoj i kod nas. Po­sli­je sam ra­di­la „Če­lič­ne rat­ni­ce”, pri­če iz Pr­vog svjet­skog ra­ta ko­ju je vi­dje­la i pod­go­rič­ka pu­bli­ka pri­je dvi­je go­di­ne.
● Da li će Šve­đa­ni vi­dje­ti „Ju­nak đe­voj­ku” kao i Va­še pret­hod­ne mo­no­dra­me, „Ca­ri­ca Je­le­na” i „Če­lič­ne rat­ni­ce”?
- Šve­đa­ni su uda­lje­ni od te pri­če, ali kad je usli­je­di­lo pre­i­spi­ti­va­nje isto­ri­je, ili ka­ko se to ka­že no­vo tu­ma­či­nje, za­in­te­re­so­va­lo me je šta su že­ne ra­di­le u tom ra­tu. Ni­sam se ogra­ni­či­la sa­mo na Srp­ski­nje, ne­go na že­ne ko­je su u Sr­bi­ju do­šle sa svih stra­na, iz En­gel­ske, Austra­li­je, Ru­si­je, No­vog Ze­len­da, Ka­na­de... Na ne­ki na­čin ove mo­no­dra­me su vr­sta ško­le, da bi Šve­đa­ni ne­što sa­zna­li o na­ma, a mi ob­no­vi­li zna­nje o na­šoj isto­ri­ji. Jed­na od tih rat­ni­ca bi­la je Va­si­li­ja Vu­ko­tić. Na­i­me, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je me je pod­sje­tio da se pri­bli­ža­va sto­go­di­šnji­ca Moj­ko­vač­ke bit­ke i da će naj­ve­ro­vat­ni­je bi­ti pro­sla­ve.
● U Šved­skoj ste po­kre­nu­li je­dan film­ski fe­sti­val za­hva­lju­ju­ći kom su Šve­đa­ni po pr­vi put upo­zna­li sa­vre­me­nu ki­ne­ma­to­gra­fi­ju, ali i kul­tu­ru bal­kan­skih na­ro­da?
- Ni­sam pro­du­cent, ali sam zbog ovog fe­sti­va­la si­lom pri­li­ka to po­sta­la. Oti­šla sam u Šved­sku 1998. go­di­ne, i kao lju­di odav­de, za­mi­šlja­la da ta­mo, na Za­pa­du, ži­ve ne­ki div­ni lju­di. Je­dva sam če­ka­la da sklo­nim s gla­ve Bal­kan, na­šu mu­ku, ra­to­ve, sank­ci­je... si­tu­a­ci­ju u ko­joj smo mi kri­vi, a cio svi­jet prav. I iz te sli­ke oti­šla sam u Šved­sku i če­ka­la da sret­nem taj div­ni svi­jet, da im ob­ja­snim, ali i da na­u­čim od njih. Me­đu­tim, shva­tim da je to dr­ža­va si­ste­ma, po­sto­ji red, rad, re­gu­li­sa­na eko­no­mi­ja, a po­li­ti­ka se svo­di na de­mo­kra­ti­ju kao sred­stvo za odr­ža­va­nje za­jed­ni­ce na oku­pu. E, to ma­lo ko­šta za nas ko­ji smo na­vi­kli da ži­vi­mo i re­a­gu­je­mo po du­hu osje­ća­ju i po­ma­lo slo­bo­dar­ski. I če­ka­ju­ći da se ne­što de­si, igra­la sam u Dra­ma­te­nu, kra­ljev­skom šved­skom po­zo­ri­štu, pa Stats te­a­tru, ekvi­va­len­tu JDP-a ili Ate­ljea 212, i to na šved­skom. I shva­tim da oni o na­ma ni­šta ne zna­ju. Ali, vi­dim da ne­mam pro­sto­ra, jer gdje god mrd­nem na­i­đem na STOP. Shva­tim da tre­ba ne­što da ra­di­mo. No, naš svi­jet je ta­mo do­šao tr­bu­hom za kru­hom, i ne­ma vre­me­na. I ka­ko to Cr­no­gor­ke ra­de, za­su­čem ru­ka­ve, oku­pim lju­de ko­ji mi­sle kao ja, i kre­ne­mo da ob­ja­šnja­va­mo i da je naš na­rod stra­dao.
● Na ko­ji na­čin to ob­ja­šnja­va­te Šve­đa­ni­ma?
- U ple­me­ni­tom smi­slu. Da mi ni­smo ta­kvi ka­kvim nas sma­tra­ju, već da smo mi stra­dal­ni­ci, ali smo na­vi­kli da ću­ti­mo o na­šem stra­dal­ni­štvu. To je na­ša isto­ri­ja. Uzmem stva­ri u svo­je ru­ke, po­ve­žem se sa lju­di­ma ko­ji raz­mi­šlja­ju po­put me­ne i kre­ne­mo u Fe­sti­val no­vog bal­kan­skog fil­ma, či­ja je se­lek­ci­ja dru­ga­či­ja od uobi­ča­je­ne. Jer, za­ni­ma me ju­go­slo­ven­ska ki­ne­ma­to­gra­fi­ja pro­je sve­ga.
● Ka­ko se to ina­če ra­di u svi­je­tu? Kao da ne­ki fil­mo­vi, ne­ki auto­ri i ne­ke ze­mlje ima­ju lak­ši pro­laz od dru­gih?
- Svi ve­li­ki fe­sti­va­li na svi­je­tu ra­de po usta­lje­nom si­ste­mu. Da bi fe­sti­val u Stok­hol­mu pri­ka­zao je­dan film, on mo­ra da pro­đe Ber­lin, a da bi ta­mo bio pri­ka­zan, mo­ra pret­hod­no da bu­de vi­đen na sa­ra­jev­skom fe­sti­va­lu. I, od­jed­nom ima­te ta­kvu se­lek­ci­ju fil­mo­va sa Bal­ka­na, ko­ji go­vo­re sa­mo ona­ko ka­ko nji­ma od­go­va­ra. Srp­ski film tu ne mo­že da pro­đe, o cr­no­gor­skom da ne pri­ča­mo, ma­ke­don­ski - ako im se za­lo­mi.
● Po ko­jem prin­ci­pu on­da ra­di Fe­sti­va­l no­vog bal­kan­skog fil­ma?
- Odr­ža­va­mo kon­tak­te sa film­skim cen­tri­ma u re­gi­o­nu i tra­ži­mo im da nam po­ša­lju svo­je naj­bo­lje fil­mo­ve. Pr­vi uslov da se film pri­ka­že je da se u nje­mu ne pra­vi sop­stve­na isto­ri­ja na ra­čun kom­ši­je. Dru­gi je da film ni­je mno­go di­stri­bu­i­san na sje­ve­ru Evro­pe, a tre­ći da je film na­pra­vljen na Bal­ka­nu i go­vo­ri o nje­mu. Že­lim da po­ka­žem da ono što se de­ša­va kod nas je­ste Evro­pa, da to što se do­ga­đa na Bal­ka­nu je evrop­ska isto­ri­ja, a to se do­ka­zu­je po mi­li­o­ni­ti put sa­da sa iz­bje­gli­ca­ma. Fe­sti­val ra­ste, pa smo po­če­li ne­dav­no da sa­ra­đu­je­mo sa Al­dža­zi­ra Bal­kans te­le­vi­zi­jom. To je svjet­ska te­le­vi­zi­ja u či­jem etru se pri­ka­zu­je ne­što što ne mo­že­te vi­dje­ti na ne­kim dru­gim. Otva­ra­mo vra­ta za dru­ga mi­šlje­nja. Ima­li smo film Ines Ta­no­vić, ko­ji go­vo­ri o stra­da­nju mu­sli­ma­na. Da­kle, sve dok pri­čaš o svom stra­da­nju to je u re­du, jer smo svje­sni da su svi stra­da­li i ni­ko pa­me­tan ne mo­že da uži­va u to­me. Ali da se pra­vi Sre­bre­ni­ca na kon­to pe­to­vje­kov­nog srp­skog stra­da­nja, i još to na­zi­vaš ge­no­ci­dom! Naj­smje­šni­ji su mi bi­li lju­di iz ži­ri­ja ko­ji su vi­dje­li krat­ki film iz RS „Dje­ca”, ko­ji go­vo­ri o maj­ka­ma ko­je su osta­le bez če­ti­ri i tri si­na, pet kće­ri... Užas. I ka­že mi je­dan Šve­đa­nin: „ovo pro­pa­gan­da”. Ka­da ga pi­tam da li je Sre­bre­ni­ca pro­pa­gan­da, on ka­že da vje­ro­vat­no je­ste, ali da je ta­mo stra­da­lo 7.000 lju­di. E, to vam je ta sli­ka. Da­kle, Sr­bi tre­ba da pro­go­vo­re o svom stra­da­nju, a ne da ću­te i kri­ju.
● Ko je pu­bli­ka?
- Ima­mo ogrom­nu po­sje­ća­nost. Do­la­ze Šve­đa­ni u ve­li­kom bro­ju da bi na­u­či­li ne­što o na­ma. Šve­đa­ni su na­rod ko­ji vo­li da zna. Oni ra­zu­mi­ju na­še stra­da­nje i vo­le nas, ali pro­sto ne­ma­ju po­dr­šku u na­ma sa­mi­ma. Njih bar 99 od­sto ne zna ni­šta o na­ma, je­di­no im je po­zna­to da je bio ne­ki rat, pa da su im sti­gli ne­ki Bo­san­ci. Po­ne­ki zna­ju da u BiH ži­ve tri na­ro­da tri vje­re i da su Sr­bi, na­vod­no kre­nu­li da osva­ja­ju, što na­rav­no uop­šte ne sto­ji. Za­to smo mi kre­nu­li sa fe­sti­va­lom, a po­sled­njih go­di­na po­kre­nu­li smo i pro­gram „Ja­se­no­vac”.
● O če­mu se ra­di?
- Ako pri­ča­mo o stra­da­nju srp­skog na­ro­da on­da Je­se­no­vac ne mo­že da se za­o­bi­đe. Iako ne­ki ho­će da pre­kro­je isto­ri­ju, 700.000 stra­da­lih lju­di ni­je baš 7.000, 2.000, 700, de­se­to­ro. Sa Ja­se­nov­cem smo ušli di­rekt­no u pri­ču o stra­da­nju, ali tre­ti­ra­mo i vri­je­me po­sli­je. Po­la­ko ide­mo sa ovim pro­jek­tom, jer ne že­li­mo ni­kog da di­ra­mo, ali ne že­li­mo ni da se za­bo­ra­vi. Ali, pri­je sve­ga da ot­kri­je­mo tu pri­ču Šve­đa­ni­ma.
S.ĆET­KO­VIĆ


Ćed Vi­do
Br­ko­vić

Na­red­ni pro­je­kat Je­le­ne Mi­le je ta­ko­đe ve­zan za pret­ke, to jest isto­ri­ju nje­ne po­ro­di­ce, ali i za na­šu isto­ri­ju. Ovje­ko­vje­či­će na sce­ni sud­bi­nu do­bro­vo­lja­ca, me­đu ko­ji­ma je i njen đed Vi­do Br­ko­vić, ko­ji su bro­do­vi­ma mje­se­ci­ma pu­to­va­li iz Ame­ri­ke u otadž­bi­nu da bi se sta­vi­li u od­bra­nu svog na­ro­da.
- Đed Vi­do Br­ko­vić bio je bar­jak­tar jed­nog od bro­do­va. Osta­vio je za­pis o mu­ko­trp­nom pu­to­va­nju bro­da, ko­ji je kre­nuo sa gra­ni­ce SAD i Ka­na­de u pro­lje­će 1915. a sti­gao po­sli­je dva, tri mje­sec, na lje­to, u otadž­bi­nu – ot­kri­la je Je­le­na Mi­la.